Anksioznost kod roditelja 2. deo

Autor: Sofija Mijailović, profesor srpske književnosti i dadilja Ključni faktori u uspešnom odgoju deteta Montesori škola navodi da jedan od ključnih faktora u uspešnom odgoju deteta predstavlja posmatranje. Samo pravilnim i pomnim posmatranjem mi možemo uočiti detetov razvoj, napredovanje ili zaostajanje u fizičkom, psihičkom i socijalnom faktoru. Podučena Montesori principom, posmatranjem sam uočila, videla i osetila tuđu anksioznost na svojoj koži. Sve što pišem u daljem delu tekstu je iskustveno, doživljeno i apsolutno tačno, nije mi namera da kritikujem roditelje, već samo da slikovito predstavim kako se manifestuje njihova anksioznost na dete i vaspitača. Konstantna briga i strah od ekonomske neizvesnosti, bolesti i nestašice učinila nas je plašljivijim i više nego što treba. Svakodnevna strepnja koja se manifestuje negativnim mislima proizvodi anksioznost. Produbljena anksioznost dovodi nas do iracionalnih strahova i do toga da ako ste roditelj pokušavate svim silama da zaštitite svoje dete od sveta koji je opasan, a ponekad se ta zaštita prenosi i na detetovu igru! Porodica je nukleus, zatvorena zajednica dvoje ljudi koji imaju decu. Na našim prostorima u život porodice niko se ne meša, samo se širi među njihovim prijateljima jedna konstanta da li pripadaju onoj Tolstojevoj srećnoj porodici koja liči na svaku drugu ili imaju neku muku, žig ili nesreću koju niko u ,,komšiluku” ne spominje, a svi je znaju. Nedavno sam pogledala video u kojem jedan psiholog objašnjava da kakve god mi roditelje imali, nezavisno od toga koliko ih volimo ili ne volimo, cenimo, poštujemo i obrnuto mi ponavljamo njihov obrazac života. Koliko god bežali od njihovih ličnosti na kraju shvatamo da ličimo na njih. Postavlja se pitanje zašto je to tako? Odgovor je u tome da sve generacije iza nas i svi roditelji iza nas ostave jedan porodičan recept za kolače, ali koji je iz generacije u generaciju gorak. Dakle, ako želimo da promenimo nešto u životu, moramo da izanaliziramo taj recept za kolače koji nam je ostavljen u amanet i ako shvatimo svu njegovu gorčinu, menjamo sastojke, imamo pravo na to! Menjajmo recept, onaj koji je uništio nas, da mi ne bismo gorkim učinili kolač, koji ostavljamo našoj deci. Dakle problem je u nama, svesni smo generacijskih trauma, prenosa anksioznosti i strahova! Anksioznost kod roditelja i izbor dadilje Roditeljstvo je svetinja u kojoj dadilja nema pravo na postavljanja intimnih pitanja, sve svađe i nesuglasice koje je videla između roditelja ona zaboravlja i ne komentariše ih, na to je davno upozorena od strane svog koordinatora. Međutim, ako jedna porodica koja pliva u anksioznim strahovima i neophodna joj je pomoć od strane dadilje, onda njen posao nimalo nije lak, štaviše ponekad je rad u takvom okruženju psihički neizdrživ. Dadilja mora poštovati roditelje, pored toga što su joj šefovi, oni su i izvor svih informacija koje su njoj potrebne da bi mogla da radi i funkcioniše. Međutim, ako je atmosfera negativna i ako kruže između vas i roditelja neispričane priče, onda se stvara toksična atmosfera u kući, dolazi do nervoze koja se svim silama prekriva i blagog besa koji se taloži. Ako ste anksiozni roditelj i znate da se vaša anksioznost neće u skorije vreme smanjiti, ili ako uopšte ne radite na tome, ne vidite to kao vaš lični problem onda pažljivo i dugo birajte svoju dadilju. Ovo vam pričam iz iskustva kao najtopliju preporuku jer ako ne nađete pravu dadilju za vas, već ih manično menjate iz dana u dan, tražeći bolju onda ćete upasti u takvu paranoju da ćete početi da verujete da samo vi, ali apsolutno vi, možete da čuvate sopstveno dete, što će vas opet dovesti u ćorsokak. Moj savet je obavite što više intervjua pa tek onda angažujte samo jednu dadilju za koju mislite da će vama i vašoj porodici najviše odgovarati. Pažljivo birajte budite iskreni prema sebi, tražite dadilju koja će vašem temperamentu odgovarati. Možda će vama više prijati da to bude starija žena koja je odgajila dvoje dece i vi ćete biti mirni, dok će nekoj drugoj mami više prijati mlađa osoba koja je puna energije i entuzijazma. Neka mama odlučiće se za devojku blage naravi, trpeljivu i mirniju osobu koja će istrpeti njene zahteve. Verujem da je dosta mama prošlo kroz sve te muke biranja dadilje i nalaženje prave osobe od poverenja. Izvori stresa i roditeljstvo Sam čin roditeljstva uzročnik je ogromnog stresa, svaki roditelj daje svoj maksimum odricanja, pružanja pažnje i ulaganja u detetovu budućnost počevši od finansijske pa sve do emocionalne pomoći i podrške. Pokušaću da kroz ove tekstove oslikam roditelje drugom paletom boja, da ih nateram da sebe pogledaju u ogledalu iz drugog ugla. Ova metafora paleta boja predstavlja osobine roditelja, svi roditelji vide sebe kao najbolje, kao najveće žrtvenike, koji daju maksimalno energije svome detetu, pažnje brige i ljubavi, ali nažalost moje iskustvo govori da se čak i u tome može preterati. U takvoj atmosferi roditelji naprave prezasićeno dete, koje živi pod staklenim zvonom i najčešće pokazuje manjak originalnosti među svojim vršnjacima. Odakle potiče anksioznost? Da li je urođena i prenesena od naših roditelja, da li su nam oni preneli strahove ili vaspitni stil koji mi samo nastavljamo, a naša dete u tom trenutku pati, jer jede gorke plodove? Nikakvo čudo da su roditelji prestravljeni, zarobljeni ogromnim obavezama sa konstantnom ekonomskom neizvesnošću. Psiholozi navode da anksiozne osobe obično imaju anksiozne roditelje, ili barem jednog roditelja. Uplašeni roditelji ili roditelj koji dete odgaja u prezasićenoj atmosferi i stanju, prenosivši previše obazriv stil života svome detetu, ne podstičući samostalnost već štiteći od spoljašnjeg sveta stvara idealnu atmosferu za razvoj buduće anksiozne osobe. Anksiozni roditelji će dadilji dnevno više puta postavljati ista pitanja, da li je dovoljno jeo, da li dovoljno pio vode? Kako je bio raspoložen, ako dete odvedete u šetnju sumnjaće u vas i pitaće vas da li je bio aktivan? Sa prvim zahlađenjem dolaze nedoumice da li je dovoljno obučen? Anksiozni roditelji su uvek zabrinuti za svoje dete, iako će im dadilja skrenuti pažnju da previše brinu da to nije dobro i zdravo razmišljanje za samo dete, da prenose svoju brigu na dete. Iz ličnog iskustva govorim da postoje roditelji koji ne mogu i nisu u stanju da sakriju svoje strahove, da ih drže ispod tepiha, oni su uvek na površini i uvek prisutni. Njihova anksioznost se manifestuje u silnim savetima kojima vas obasipaju svakog dana, od toga kako vi koji radite za njih i igrate se sa njihovim detetom trebate da se obučete da se i vi ne razbolite jer ako se vi razbolite onda ćete zaraziti njihovo dete, od toga da li ste dovoljno jeli, da li ste uneli dovoljnu količinu šećera itd. Pustite dete i da pogreši Poenta njihove anksioznosti jeste konstanta briga kako će se njihovo dete snaći u ovom svetu, a i kasnije kada odraste, kako će ono proći kroz sve faze života i razvoja koje ga čekaju. Od toga da li će imati dobre ocene u školi do toga da li razviti empatiju i osećaj za drugog. Ovakvi roditelji imaju problem da puste dete da greši, da pada, da ponekad i razbije svoju glavu da bi je sledećeg puta sačuvalo. Nije pametno i normalno da ih uvek drži mamina ruka za tregerice dok prave prve korake. Ne može detetu mama, tata ili dadilja razviti ravnotežu i balans, kako samo mora naučiti da hoda tako mora naučiti da se popne na sve stepenike koje ga čekaju u životu. Roditelji i vaspitaču su tu da budu podrška, osobe koje pripomažu, kojima uvek može dete da se vrati, ali pustiti dete za anksiozne roditelje da se samo snalazi i da samo otkriva nova iskustva je za njih nepodnošljivo. Pozivam uplašene roditelje da jednog dana zaborave na svoj strah i da puste decu da otkrivaju svet sami da bi što pre postali samostalni. Nemojte dozvoliti da se vaši strahovi prelivaju na njih, nemojte im prikazivati ovaj svet takvim da non stop budu na oprezu. Vežbajte na vašim strahovima tako što ćete gledati njihove kapacitete, kvalitete i ohrabrujte ih da nastave dalje u njihovoj savršenoj srećnoj igri.