POSTPOROĐAJNA DEPRESIJA – BRIGA O MENTALNOM ZDRAVLJU MAJKE

Dobijanje deteta svakako je jedan od najznačajnijih događaja u životu svakog čoveka i kao takav nosi sa sobom velike promene u dotadašnjem načinu funkcionisanja, razmišljanja i emocionalnog reagovanja. Danas veliki broj budućih majki a neretko i očeva, prolazi različite škole za buduće roditelje i priprema se i psihički i fizički za dolazak bebe, međutim često u realnom životu, i pored svih priprema i edukacija ostanemo zatečeni stepenom u kojem se naš život praktično preko noći promeni dolaskom novog člana porodice. Odjednom postajemo svesni odgovornosti koju imamo za život bića, koje u potpunosti zavisi od nas, pri čemu najčešće (pogotovu ako nam je to prvo dete) nemamo pojma šta treba da radimo. Vlastite potrebe počinjemo da sklanjamo u stranu te odjednom neke osnovne aktivnosti poput tuširanja postaju luksuz a stres kojem smo izloženi usled nespavanja i konstantne brige o detetu doprinosi čestim konfliktima sa partnerom ili drugim članovima porodice na koje smo upućeni. Ove nove životne okolnosti stoga predstavljaju idealnu pozornicu za razvoj psihičkih problema, sa kojima se neko lakše a neko teže nosi.

Šta je postporođajna depresija?

Iako se, razumljivo, najčešće govori o postporođajnoj depresiji žena, važno je napomenuti da se i kod novih očeva takođe javljaju brojne psihološke promene i da privikavanje na ulogu oca takođe nosi značajne emocionalne izazove. Prema istraživanjima, postporođajna depresija pogađa i do 10% novih očeva, a najnovije neurološke studije zapravo dokazuju prisustvo promena u strukturi mozga očeva nakon rođenja deteta i time nam ukazuju da i mentalnom zdravlju muškaraca nakon dobijanja deteta itekako treba posvetiti pažnju. U ovom tekstu fokus će ipak biti zadržan na mentalnom zdravlju majki kao primarnog staratelja beba u većini porodica u našem društvu u kojima su očevi zaposleni i odsutni tokom većeg dela dana.

Postporođajna depresija predstavlja tip depresivnog poremećaja koji se javlja, kao što samo ime kaže, nakon rođenja deteta. Ukoliko se problem ignoriše, posledice mogu biti vidljive ne samo po mentalno zdravlje majke već i po celokupne porodične odnose, pa i po razvoj samog deteta.

U našoj sredini pak, aktuelan je mit da postporođajna depresija ne postoji i da je to “izmišljotina koja je stigla sa Zapada”.

Uprkos ovom stavu, gledajući podatke Svetske zdravstvene organizacije možemo zaključiti da svaka peta majka u Srbiji ispoljava simptome ovog poremećaja. Nažalost, usled stigme koja prati ovu tematiku i uvreženog mišljenja da je rođenje deteta najsrećniji period u životu, mnoge majke se ustručavaju da pričaju o svom lošem raspoloženju. Postavlja se pitanje koliko su zapravo i ovi statistički podaci tačni i primenljivi uzimajući u obzir jačinu stigme u našem društvu, odnosno možemo pretpostaviti da je situacija još dramatičnija nego što statistika pokazuje. S obzirom da je u našoj sredini sistematska briga o mentalnom zdravlju tek u povoju, lako je razumeti da su teme depresije i psihičkih problema generalno i dalje tabu teme, odnosno da je mali broj žena koje će se nakon dobijanja deteta obratiti za pomoć stručnom licu ili se barem požaliti bliskim ljudima iz straha od osude i nerazumevanja. U tome verovatno leži odgovor na pitanje kako i dalje opstaje mit da postporođajna depresija nije stvarna – jednostavno o njoj se malo (ili nedovoljno) priča.

Kako se manifestuje postporođajna depresija i kako je prepoznati?

Kriterijumi za dijagnozu depresije u postporođajnom periodu ne razlikuju se od kriterijuma depresije u bilo kom drugom periodu života. Podrazumevaju minimum dve nedelje perzistentnog lošeg raspoloženja i uključuju najmanje četiri od navedenih stavki: smanjen ili povećan apetit, problemi sa spavanjem, psihomotorna usporenost, nizak nivo životne energije, doživljaj lične bezvrednosti, slaba koncentracija i suicidalne misli. Često je prisutno osećanje krivice i doživljaj neadekvatnosti u pogledu brige o detetu, kao i socijalno izolovanje. Simptomi se najčešće javljaju u toku prve 2-8 nedelja nakon porođaja, a depresivne epizode su najčešće u prva tri meseca bebinog života (iako se mogu javiti i kasnije).

Bitno je razlikovati postporođajnu depresiju od tzv. “bejbi bluza” – postporođajne tuge – poremećaja raspoloženja koje po procenama pogađa 75% novih majki u periodu do deset dana nakon porođaja i karakteriše se umorom, izritiranošću, čestim plakanjem, anksioznošću i emocionalnom labilnošću. Ovi simptomi su pak relativno blagi i ne podrazumevaju gubitak interesovanja, preovlađujuće loše raspoloženje ili suicidalne ideje. Za razliku od bejbi bluza, postporođajna depresija ne prolazi tako lako i najčešće ne bez tretmana.

Na drugom kraju ekstrema je postnatalna psihoza koja zahteva hitan psihijatrijski tretman a karakteriše se brzim promenama raspoloženja, deluzijama, halucinacijama ili dezorganizovanim ponašanjem, kao i visokim stepenom suicidalnih ili homicidalnih ideja.

S obzirom da u našoj drzavi nažalost nije ustanovljena sistematska praksa skrininga porodilja u oblasti mentalnog zdravlja u zdravstvenim institucijama, od presudnog je značaja da porodica i prijatelji žene koja se nedavno porodila obrate pažnju na navedene simptome postporođajne depresije i/ili psihoze i pruže joj podršku da se sa njima izbori.

Šta pogoduje razvoju postporođajne depresije? 

Faktori koji su prema literaturi povezani sa postporođajnom depresijom su lična i porodična istorija depresivnih poremećaja, loš socioekonomski status, neplanirana trudnoća, kao i odsustvo socijalne podrške. Zadržimo se na poslednjem malo detaljnije.

Dobijanje deteta nesumnjivo značajno menja kvalitet odnosa između partnera – istraživanja su naime utvrdila da se zadovoljstvo kvalitetom partnerskog odnosa može predstaviti latiničnim slovom U pri čemu je zadovoljstvo po oceni supružnika najniže upravo neposredno po rođenju deteta (dno slova U) a kasnije kako dete raste zadovoljstvo partnerskim odnosom biva sve veće. U velikom broju brakova tako sa dobijanjem deteta dolazi do nesuglasica oko odgajanja deteta, raspodele poslova oko kuće i deteta, provođenja (malo raspoloživog) slobodnog vremena i slično. Nije neobično da se u prvim mesecima nakon rođenja deteta potegne i pitanje razvoda ili rastanka. Naravno, od kvaliteta odnosa i međusobne komunikacije koju su partneri imali pre dobijanja deteta zavisi i da li će i koliko brzo se ovaj period tranzicije prevazići. Ukoliko je među partnerima i ranije postojala ravnomerna podela obaveza, međusobna podrška i razumevanje, razumno je očekivati da ovaj period ne traje dugo, međutim u tom kritičnom periodu neposredno nakon rođenja deteta uzdrmani partnerski odnosi svakako su značajan faktor koji doprinosi razvoju postporođajne depresije kod žene. Ukoliko u tom osetljivom periodu žena ne može da računa na pomoć i podršku partnera u meri u kojoj joj je potrebno, svakako da svakodnevna briga o detetu i stres koji ona sa sobom nosi može po nju delovati preplavljujuće. Ukoliko žena pak može da računa na dovoljno čestu i kvalitetnu podršku od strane drugih bliskih ljudi (rodbine ili prijatelja) to može predstavljati protektivni faktor u slučaju narušenih partnerskih odnosa koji može olakšati navikavanje na novu ulogu.

Nažalost, mnoge mlade majke po dolasku iz porodilišta umesto podrške od strane okoline susreću se sa brojnim negativnim komentarima i savetima od strane bliskih ljudi (najčešće starijih – baka i deka koji imaju zamerke u pogledu odgajanja deteta) koji dodatno zbunjuju i narušavaju samopouzdanje majke.

Socijalni pritisci i postporođajna depresija

Međutim, iako su ova međugeneracijska neslaganja oko odgajanja deteta oduvek bila prisutna, ono što karakteriše roditeljsku ulogu danas, a nije bilo aktuelno pre nekoliko decenija jeste unutargeneracijski pritisak na majke od strane drugih majki zahvaljujući popularnosti interneta i društvenih mreža. Roditeljstvo tako danas sve više liči na trku u kojoj se novi roditelji takmiče međusobno u pogledu kvaliteta brige o deci ili stepenu razvoja svog deteta u odnosu na tuđe. Danas se stoga svaka nova majka suočava sa gomilom informacija kako o različitim aspektima detetovog razvoja na koje treba obratiti pažnju, o različitim aktivnostima na koje dete može usmeravati, o različitim tipovima igrački i garderobe koje treba da kupi, dok se paralelno na društvenim mrežama plasira slika savršene majke koja uspeva sve da postigne i koja na najbolji mogući način brine o svom detetu. Suočavajući se sa tim morem informacija, prosečna majka lako zapada u socijalna poređenja sa drugim ženama i decom i relativno brzo formira sliku sebe kao nedovoljno dobre majke. Majke čija je kuća neuredna, koja ima decu koja su neposlušna, koja neće da spavaju ili jedu ili na neki drugi način ne ispunjavaju kriterijume savršenog deteta o kojem se stiče predstava listajući stranice društvenih mreža. Realnost je naravno često daleko od te idealne slike, međutim u želji za socijalnim odobravanjem većina ljudi će svesno odabrati one pozitivne aspekte svog života koje će predstaviti drugim ljudima a sakriti za sebe one negativne (Kada ste poslednji put na Instagramu videli fotografiju uplakane bebe u hranilici koja odbija da ruča dok je u pozadini sudopera puna prljavih sudova? Ne sećate se baš, jel da?). Ipak, kada je naše samopouzdanje poljuljano lako je zaboraviti na ovu činjenicu i postati uveren da samo mi ne uspevamo u onome što drugim ljudima ide tako lako.

Usko povezano sa terorom društvenih mreža jeste i opšteprisutan kult mladosti i lepote koji tera mlade majke na stalno preispitivanje i poređenje sa drugim ženama u kontekstu fizičkog izgleda. Trudnoća i porođaj nose sa sobom ogromne fizičke promene po telo žene koje je moralo da se transformiše tokom devet meseci kako bi moglo da na svet donese novo ljudsko biće. Međutim mediji, poznanici ali i bliski ljudi kao da na tu činjenicu zaborave odmah nakon porođaja i postavljaju pred ženu očekivanje da izgleda kao što je izgledala pre trudnoće nekoliko meseci nakon porođaja, što u najvećem broju slučajeva nije realno. Iracionalno je očekivati od svog tela da se vrati u prvobitno stanje brže nego što je u to stanje dospelo, međutim teško je ostati racionalan kada vas stalno bombarduju fotografijama slavnih žena koje već nakon par nedelja od porođaja pokazuju trbušnjake ili vas bliski ljudi komentarima podsećaju da još uvek niste skinuli stomak ili strije.

Konačno, stepen naše otvorenosti da podelimo svoja osećanja sa bliskim ljudima (ili psihoterapeutom) i naša spremnost da zatražimo pomoć kada nam je potrebna jeste značajan faktor koji doprinosi lakšem prevazilaženju problema sa kojima se suočavamo. Studije koje se bave problemom postporođajne depresije ukazuju na efikasnost psihoterapije (kod ozbiljnijih slučajeva i u kombinaciji sa farmakoterapijom) u prevazilaženju psihičkih problema novih majki, pa nam ostaje nada da će i u našem društvu u bliskoj budućnosti konačno spasti stigma sa odlaska kod psihoterapeuta i da ćemo vremenom naučiti da obraćamo pažnju ne samo na svoje fizičko već i na mentalno zdravlje.

Šta raditi ako se suočavate sa postporođajnom depresijom? 

Ono što je, a u našem društvu naročito potrebno raditi u prevenciji i tretmanu postporođajne depresije tiče se pre svega normalizacije ovog problema i skidanje sa njega etikete tabu teme o kojoj se ne priča. Za to je naravno potrebna podrška ključnih institucija, ali umesto čekanja sistematskih promena u našem društvu, verujem da je bitniji pojedinačni doprinos svakog od nas – tako što ćemo se o ovoj temi informisati a zatim to znanje i primeniti u praksi – za početak obratiti veću pažnju na žene koje su se skoro porodile u našoj bliskoj sredini i razmisliti kako im pružiti podršku u većoj meri ukoliko primetimo da se ne osećaju dobro.

Konačno, volela bih da ovaj tekst pruži neke korisne smernice ženama koje se sa ovim problemom suočavaju. Iako kao neko ko se bavi psihoterapijom nisam pristalica davanja gotovih saveta jer psihoterapija to ne podrazumeva, ovde ću napraviti izuzetak u nadi da će žene kojima psihoterapija nije dostupna dobiti barem neke praktične smernice koje im mogu pomoći u razvijanju korisnijeg načina razmišljanja.

Za početak bilo bi dobro vežbati saosećanje prema sebi – ono nam često nedostaje u odnosu prema sebi samima, dok ga obično lako pronalazimo za druge. Možemo vežbati da se sebi obraćamo na jedan topao, saosećajan način, uz razumevanje svega kroz šta prolazimo bez osuđivanja i krivljenja sebe. Praktične vežbe kojima se ovo može postići su na primer pisanje saosećajnog pisma sebi iz ugla nekoga ko vas jako voli (ako vam ovo teško ide probajte najpre da napišete saosećajno pismo usmereno ka nekome ko trenutno prolazi kroz težak period u životu a potom probajte da slično pismo sastavite i sami za sebe).

Nadalje, nove studije nam pružaju dokaze da praktikovanje mindfulness tehnika (tehnika pune svesnosti) doprinosi boljoj emotivnoj regulaciji i većoj fleksibilnosti u odgovoru na stres, što nam svakako koristi u osetljivom periodu nakon rođenja deteta. Iako je svakako mnogo veća korist ovakvih tehnika kada se primenjuju pod nadzorom stručnih lica, možete ipak iskoristiti dostupnost velikog broja snimaka i materijala na internetu iz ove oblasti kako biste se upoznali sa njima i počeli da ih praktikujete.

Savet koji se često daje ali se i uzima zdravo za gotovo, iako ne bi trebalo tiče se neophodnosti uzimanja vremena samo za sebe – vežbajte da tražite pomoć, da zamolite bliske ljude da pričuvaju dete na sat, dva a da vi za to vreme radite nešto u čemu ćete uzivati – pa makar to bio samo boravak u tišini. Generalno savet kod borbe sa depresijom jeste nastojati da svaki dan imamo makar jednu prijatnu aktivnost u kojoj istinski uživamo, pa makar ona i kratko trajala. Bitno je ovakve aktivnosti postaviti kao rutinu i ne oslanjati se na našu volju da ih radimo jer kada smo depresivni imamo problem s motivacijom i kad su u pitanju stvari koje inače volimo da radimo, međutim ovde važi pravilo da ne čekamo da nam se motivacija pojavi već da samo započnemo aktivnost za koju znamo da je korisna po nas i to u vreme koje smo unapred definisali. Naročito bi bilo korisno da takve aktivnosti budu fizičke (makar i samo šetnja) jer je dokazano da fizička aktivnost deluje na naš mozak slično kao što deluju antidepresivi. Ono što se često u kliničkoj praksi ispostavlja kao prepreka uzimanju vremena za sebe jeste sklonost samožrtvovanju, verovanje da ćemo biti lošija majka ako nekom drugom prepustimo brigu o našem detetu i slično, što je svakako jedno od potencijalnih disfunkcionalnih obrazaca mišljenja koje treba da osvestimo i na kojima da radimo.

U skladu sa ranije pomenutim terorom društvenih mreza bilo bi dobro vežbati ograničavanje provođenja vremena na društvenim mrežama. Takođe bilo bi korisno da sami za sebe definišete neke reči podrške koje možete zapisati tako da vam budu lako dostupne – nešto što bi vama lično znacilo da se podsetite svaki put kad primetite da se loše osećate.

Konačno, ukoliko primećujete da se vaše raspoloženje vremenom pogoršava i da prosto ne znate kako sami da se izborite sa svim problemima, razmislite o traženju stručne pomoći – psihoterapeut je neko ko će bez osuđivanja moći da pristupi vašem problemu, da vas sasluša i razume i pruži vam korisne smernice kako da na najefikasniji način osvestite i promenite obrasce razmišljanja koji vas vode u depresivno raspoloženje. Ukoliko već nemate dovoljno podrške u bliskom okruženju potražite je sami kako biste se za nekoliko godina sa radošću umesto sa kajanjem osvrnuli na period odrastanja vašeg deteta.

Autor: Sanja Peršić, master psiholog, REBT&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Kontakt: sanja.persic90@gmail.com

Izvor fotografija: https://www.pexels.com/